DAN
Ni u kakav dnevnik ovaj dan ne može,
Ovo ruglo danje, malodušno, sivo,
Ni kiše da se pokisne do kože,
Ni vjetra, ni sunca – ničeg živog.
I to tako tinja – izvan ljudi, mlako,
Niko tim ne živi. Vičem srdit vani:
Dane, đubre jedno, ne sviće se tako,
Gubi se natrag pa pristojno svani…
Vito Nikolić
Stihovi ovi dušu mi lome. Uvijek i iznova. A majski dani poludjeli sivi, novembarske gaće su obukli. Tmurni i hladni, zaboravili su izgleda kako zanosna mogu biti topla predvečerja, u koja bih s dragim zagrljena šetala.
Jedino jagode na maj mirišu s pjace, jedino one u stvarnost me vraćaju. Pa dok slažem sipanu pitu s jagodama u glavi prevrćem stihove…
…Maju, đubre jedno, ne sviće se tako,
Gubi se natrag pa propisno svani…
