Zadnjih dana sve me nešto dunje okupirale. Te nazdravi dunjom, te zaigraj uz Žute dunje carigradske, te počni dan slatkim od dunja…

U stvari, kad god pogledam kroz prozor smješi mi se jedna dunja. Savila se od roda, žuta, mirisna, bogata dunja. Komšijska.

Pa mi nekako stalno na pameti. Mami da je kradem. Mami da je spremam. Zove me, doziva, priziva… I vrtim po glavi šta bih prije, slatko , džem, kitnkez, kompot od dunja…

Ali kad imaš komšije kao što su moje, ne možeš ni pošteno voćku ukrasti. Samo što baciš pogled, eto ih viču: Uzmi, molim te, koliko ti srcu drago. Uzmi, nosi, kuvaj, spremaj. Ne pitaj, samo pokupi koliko ti treba…

I šta sad da radim, kad mi je komšiluk takav, dobar, nesebičan, s osmjehom i raširenih ruku… ma ko bi ih odbio. A ko bi i ovim krasoticama sa grana odolio? Nastavi čitanje →