Nezaobilazno jelo na svim velikim ručkovima i slavama. Jelo naših starih koje na svu sreću i dalje živi na našim trpezama…Prebranac, tavče na gravče, zapečeni pasulj… to što ga zovemo različitim imenima samo je dokaz da ga baš svi volimo…
Za prebranac treba nam svega par sastojaka, i par sudova. Stone Legend modla i tiganj, biće nam sasvim dovoljni za prirpemu ovog jednostavnog, a svima tako omiljenog jela. Nastavi čitanje
Delimano Stone Legend Grill sam, naravno, prvo isprobala u gril varijanti. Već sljedeći test, na moje zadovoljstvo, a momci nek mi oproste, bio je grilovanje povrća.
Upsss, kad rekoh grilovano, u stvari pomislih na pečeno povrće.
Još lakše i jednostavnije, jer sve samo složih na moj legendani gril, i stavih u rernu. Bez prskanja, dimljenja, ljepljenja ili zagaranja… ma savršeno. Nastavi čitanje
Svi se raduju poklonima, pa i ja. A ponajviše me raduju pokloni vezani za kuhinju. To su moje omiljene igračkice, šerpe i šerpice koje svakodnevnu obavezu kuvanja i spremanja pretvaraju u avanturu. Najnoviji član moje kuhinjske družine nedavno je postao Stone Legend Grill Master.
Crveni da podsjeća na bakine šerpe,stone-kameni da donese dašak modernih tehnologija i tradicionalnog kuvanja, gril da omogne u kratkoj i brzoj pripremi savršenih -master obroka.
Sve je tu baš kako treba.
I čim sam ga raspakovala, okrenla, obrnula… odmah sam zavirila u frižider, da vidim šta je pri ruci čime bih ga isprobala. Krmenadle, što da ne? Grilovane zvuče primamljivo, idem njih spremati, pa ću uz put smisiti šta dalje. Nastavi čitanje
Nije svaka torta obična. Nije ni posebna. Ljepotu joj daruju ukus, izgled i prilika ili osoba kojoj je posećena.
Bojanina torta je ukusom savim jednostavna, kokos i čokolada. Izgedom još jednostavnija. Gola torta, reklo bi se (naked cake).
Ipak, ovo je posebna torta. Bojanina je. I ne trebam vam išta više reći. Bojana, prelijepa mlada dama, zanosnih očiju i vragolastih lokni. Vrcavog duha, čvrstog stava, djevojka koja ozbiljnu ženu krije u djetinjim radostima… Pa može li njena torta biti kakva drugačija, do posebna?
Jesmo li se zasitili od novogodišnje treze? Jesmo li sve pojeli, ili se još vuku ostaci po frižideru? Ali, bez obzira na sve, posle Nove Godine, stižu nam Badnje veče i Božić, pa opet iznova smišljamo i kombinjemo novu trpezu. Ne posustajemo, i trudimo se da bude drugačija od prethodne, a opet uz sve napore vraćamo se klasicima.
E zato, danas vam dajem jednu sasvim običnu, a opet sasvim novu ideju. Urnebes salata svima je poznata i omiljena uz pečenje, pa baš prija za ove zimske praznike. A volimo mi i kiseli kupus, kakva bi to trpeza bez kupusa bila? I zato idemo iskombinovati ove dvije divotice, i napraviti sarmice, ali ne obične, već urnebesne.
Ma ko još jede sarmu za salatu?, pita te se sad.
Probajte i pridružite se grupi, jer od dobre tople sarme, bolja je samo ova urnebesna. Nastavi čitanje
Uobročilo se dijete. I vrijeme je bilo. Sad lijepo jede na svaka tri sata. Doručak-užina-ručak-voćni obrok-užina-večera… Sve po propisima, supica, voće, povrće i naravno meso…Ponekad i više puta.
Posebno ako je za ručak nešto iz repertoara ‘Mama, ti si kralj’
Tako na primjer kad je pivski bareni vrat može i da se isti užina, večera, pa i ponovi u kasne sate, čisto da se ne ide pranog stomaka u krevet…
Uobročilo se dijete. I vrijeme je bilo. Sad lijepo jede na svaka tri sata, aretna majka je nakon 16 godina i to dočekala 🙂 Nastavi čitanje
Obožavam da gledam kulinarske filmove, obožavam i crtaće. I onda je potpuno jasno da je jedan od mojih omiljenih filmova Ratatouille (Ratatui), i čuvena parola ‘Svako može kuavti’
Nekako se i sama pomalo pronalazim u toj rečenici. Inženjer sam, a ne kuvar. Pa opet za mojom trpezom mnogi uživaju. Lijepo kaže šef Gustav , svako može kuvati.
Priznajem i da sam za rataui prvi put čula baš kroz istoimeni sjajni crtani, i da već godinama maštam o toj savršenoj kombinaciji povrća koja je čak i mračnog Egoa vratila u djetinjstvo i izmamila mu osmijeh na lice.
Ove godine odlučili smo praviti baštu, i jedan od mojih tajnih planova bio je uzgojiti one divne tamno zelene i žute tikvice, kojih nema na mojoj pijaci, kako bih napravila ratatui. I uspjela sam, tikvice su porasle, i već prve urbane su završile upravo u ratatuiu. Jedan od mojih malih životnih planova, ovim sjajnim obrokom je ispunjen …
Ponekad tata moj priča o svome ocu, tradicionalnom Crnogorcu, koji nije ulazio u kuhinju niti se bavio kućnim poslovima. Ipak jednom godišnje kuhinja je postajala njegovo carstvo. Za Mitrovdan deda je spremao jagnjetinu sa kupusom i dunjama. Iako se krsna slava nije zvanično slavila, taj kupus je bio svečani ručak oko kojeg se okupljala porodica.
Deda je umro dok sam ja bila još malo dijete i tih se ručkova ne sjećam. Ipak volim čuti o njemu po neku priču, avanturu, predanje… a eto i recept se poneki nadje u njima…
Kako se tačno sprema taj dedin kupus, tata ne zna baš najsigurnije, pa ja pokušavam u mislima rekonstruisati, boje, mirise, strukturu tog starinskog, jednostavnog, a opet pomalo neobičnog jela.
I zato kad sam čula za kupus s jabukama, pomislih, braća su – ta dva recepta. Kako su mi jabuke bliže, i uvijek pristupačne, a i junetinu volim više od jagnjetine, odlučih se isprobati tu kombinaciju, zamišljajući da sjedim za dedinom trpezom… Da ga gledam, dok suče brke, srče svoju čuvenu kupus čorbu i pripovjeda o danima kada se čojstvo i junaštvo cijenilo više od svega…
Ispričati ću vam priču.
Udala se ja , davno je to bivalo. I nisam vam baš mnogo toga znala skuvati, ali imala sam volju. Dobru i predobru. Pa sam se trudila, i svašta nešto naučila i napravila jedan veoma šaren i uzbudljiv jelovnik. I spremala sam tako razne interesantne stvarčice, barem, meni interesentne 🙂
Pice, lazanje, pa sve neke kerefeke od šniclica, salatica, čorbica…
I tako posle skoro dvije godine braka kaže meni muž, onako nježno i suptilno, u šali:
Ako ne skuvaš pasulj, razvešću se.
Slobodno, frknem ja, samo navedi razlog!
Ali ipak, posle desetak minuta , onako ispotiha, telefoniram, iz wc-a da me slučajno ne čuje…
Mama, kako se kuva pasulj?
Bog s tobom, dijete, ti k’o da ga nikad nisi kuvala….
Svašta živo čeljade nauči, pa i skuvat pasulj. I eto, kako tad – tako i sad – već 16 godina sretno živimo, uz pasulj barem dva puta mjesečno. Pasuljčina s butkicom, rebarcima ili kobasicama, nebitno, ispade osnov domaće kuhinje i mirnog i sretnog života 🙂 Nastavi čitanje
Odavno nisam ništa pisala… Prodje i mjesec, a eto i godina. Ali nisam vas zaboravila. Samo sam se malo odmarala, družila i uživala u hrani. Naravno i slikala sam mnogo toga, i sad ću , nadam se, izaći iz tog lijenog perioda i početi da pišem.
2015 se završila, i neka je. Nije bila baš sjajna, ali opraštam joj – ispala je bolja nego što je na početku obećavala.
Dani prolaze i trudim se sjećati ih se sa zadovoljstvom, pamtiti samo lijepe trenutke, i sa osmijehom ići dalje. Nove godine su pred nama, a njima trebamo dati šansu. S godinama se i mi mijenjamo, i neka ovo bude priča o promjenama, napredovanju i sazrijevanju.
Mi smo u ovoj uveli još jedno jelo u naš redovni jelovnik. Lovačke šnicle. Do prije par mjeseci klinci bi se bunili, zbunjeni preplitanjem aroma, bogatim ukusom koje vino i senf daju mesu, pa još sve uz dosta bijelog luka i lovora. Bilo je to izgleda previše različitih aroma za malena nježna nepca. Ali momci rastu i počinju uživati i u jelima prepunim ukusa, a ja sam ponosna – još jedna kulinarska objeda je ostvarena – opet su još punih usta zaključili da lovačke šnicle moramo praviti ponovo… Nastavi čitanje